Tranziciona ekonomija

Tranziciona ekonomija je ona ekonomija koja se menja od centralno uređene ekonomije ka ekonomiji slobodnog tržišta. U tranzicionoj ekonomiji se ostvaruje proces ekonomske liberalizacije (tržišne snage uređuju cene i umanjuju trgovinske barijere), makroekonomska stabilizacija gde se trenutna visoka inflacija dovodi pod kontrolu, restruktuiranje i privatizacija u cilju stvaranja finansijskog sektora i pomeranja od javnog ka privatnom vlasništvu resursa. Ove promene često mogu dovesti do povećane nejednakosti prihoda i bogatstava, dramatične inflacije i pada bruto domaćeg proizvoda.

Proces tranzicije je često okarakterisan promenama i stvaranjem institucija, posebno privatnog sektora. Promene u ulozi države, samim tim, stvaranje fundamentalno drugačijih institucija upravljanja i promovisanje privatnog sektora, tržišta i nezavisnih finansijskih institucija.

Indikatori tranzicije
Postojanje prava na privatno vlasništvo možda je najvažniji element tržišne ekonomije i s toga je implementacija/primena ovih prava osnovni indikator procesa tranzicije.

Prema MMF-u osnovni sastojci procesa tranzicije su sledeći:

• Liberalizacija-proces gde je dopušteno da slobodno tržište formira većinu cena i umanjenja trgovinskih barijera koje su onemogućavale kontakt sa strukturama cena u svetskim tržišnim ekonomijama.
• Makroekonomska stabilizacija-dovođenje inflacije pod kontrolu i s vremenom smanjivanje, nakon inicijalne pojave visoke inflacije uzrokovane liberalizacijom i oslobađanjem do sada suzdržavanih potreba. Ovaj proces zahteva disciplinu u upravljanju vladinim budžetom i porast protoka novca i kredita( tj. disciplinu u fiskalnoj i monetarnoj politici) i progres ka održivom bilansu plaćanja.
• Restruktuiranje i privatizaciju-kreiranje/stvaranje održivog finansijskog sektora i reformaciju preduzeća u ovakvim ekonomijama što omogućava proizvodnju roba za prodaju na slobodnom tržištu i prenos vlasništva u privatne ruke.
• Zakonske i institucionalne reforme-redefinisanje uloge države u ovim ekonomijama, utemeljenje vladavine zakona i uvođenje odgovarajućih pravila o konkurenciji.

Po rečima Oleha Havrylyshyna i Tomasa Vulfa, MMF, tranzicija u širem smislu znači:

• liberalizaciju ekonomskih aktivnosti, cena, tržišnih operacija, uz preraspodelu resursa radi najefikasnije upotrebe.
• razvoj indirektnih, tržišno orijentisanih instrumenata za makroekonomsku stabilizaciju.
• efektivno upravljanje preduzećima i ekonomska efikasnost, najčešće kroz privatizaciju.
• propisivanje oštrih budžetskih ograničenja, što bi podstaklo umapređivanje efikasnosti i
• stvaranje zakonskih i institucionalnih okvira za obezbeđivanje prava na vlasništvo, vladavinu prava, transparentne regulative na tržištu.

Evropska banka za razvoj stvorila je set indikatora za merenje uspešnosti tranzicije. Klasifikacioni sistem je kreiran 1994. u Izveštaju tranzicije EBRD (Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj), ali je redefinisan i dopunjen kasnijim izveštajima. Opšti pokazatelji uspešnosti tranzicije prema EBRD su:

• Opsežna privatizacija
• Privatizacija malih razmera
• Upravljanje i restruktuiranje preduzeća
• Liberalizacija cena
• Sistem trgovine i spoljno trgovinske razmene
• Politika konkurencije
• Reforma bankarskog sistema i liberalizacija kamatnih stopa
• Tržišta sigurnosti i nebankarske finansijske institucije
• Infrastrukturne reforme

Proces

Putanje tranzicije mogu biti osobeni/jedinstveni. Neke nacije su eksperimentisale sa tržišnom reformom nekoliko decenija, dok su se druge relativno brzo adaptirale(npr. Makedonija, Srbija i Crna Gora). U nekim slučajevima reforma je praćenja političkim promenama, kao što su smena diktatora (Rumunija), pad vlade ( Sovjetski savez), proglašavanje nezavisnosti (Hrvatska) i integracija sa drugom državom (Istočna Nemačka). U drugim slučajevima ekonomske reforme su usvojile incumbent/postojeće vlade sa malo interesa za političke promene(Kina, Laos, Vijetnam).Smerovi tranzicije se, takođe, razlikuju u smislu obima u kom se odustalo od centralne uprave (npr. visoko centralizovana uprava u Zajednici Nezavisnih Država) kao i obima preduzetih napora u procesu liberalizacije ( u ograničenoj meri Rumunija).

Prema izveštaju Svetske banke ' 10 godina tranzicije' obimna disperzija u radnoj produktivnosti i kapitalu u raznim tipovima preduzeća na početku procesa tranzicije i erozija/smanjenje tih razlika između starog i novog sektora tokom reforme daje prirodnu definiciju kraja tranzicije. Gospodin Vito Tanzi, Direktor odeljenja fiskalnih poslova MMF-a, dao je definiciju da tržišna ekonomija nije potpuna sve dok funkcionisanje fiskalnih insitucija i razumni i dozvoljeni programi potrošnje, uključujući osnovnu socijalnu sigurnost za nezaposlene, bolesne, stare, nisu u službi. Mr. Tanzi je izjavio da ovi programi potrošnje moraju biti finansirani državnim dohotkom stvorenim oporezivanjem-bez nametanja prekomernih troškova/opterećenja privatnom sektoru.

Zemlje u tranziciji

Iako se termin 'tranzicione ekonomije' najčešće odnosi na zemlje Centralne i Istočne Evrope i na zemlje bivšeg SSSR-a, ovaj termin može imati i širi kontekst. Postoje zemlje van Evrope, koje izlaze iz ekonomija socijalističkog tipa i kreću se ka tržišno baziranoj ekonomiji (npr. Kina). Pri tom se definicija tranzicione ekonomije u širem smislu odnosi na sve zemlje koje pokušavaju da promene bazične ustavne elemente u tržišno orijentisane osnove. Njihovo poreklo može se naći i u situaciji post-kolonijalizma, u teško regulisanoj ekonomiji azjskog tipa, u latino-američkom post diktatorskom razdoblju ili čak u nekoliko ekonomski nerazvijenim zemljama Afrike.
Godine 2000. MMF je imenovao sledeće države kao tranzicione ekonomije: Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bugarska, Kambodž, Kina, Hrvatska, Čečenija, Češka, Estonija, Mađarska, Indija, Laos, Letonija, Litvanija, Kazakstan, Kirgistan, Makedonija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan i Vijetnam. Pri tom, u 2002. Svetska banka je priključila zemljama tranz. ekonomije i Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Crnu Goru. Neke studije Svetske banke tu ukljućuju i Mongoliju.
Osam zemalja koje su postale zemlje članice EU 1.maja 2004. (Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka i Slovenija) su završile proces tranzicije.

Izvor: Wikipedia - Transition economy (sa engleskog prevela L.S.)