Srbi - večiti ponavljači

Urušavanjem društveno – ekonomskog i političkog sistema nazvanog socijalizam upućenijima je postalo sasvim jasno da će ga zameniti kapitalizam, kao sistem koji se u skoro svim disciplinama koje su bile okrenute tržištu pokazao uspešnijim. Široke narodne mase o dolazećem sistemu znaju tek toliko kolika im je bila znatiželja i koliko se iz medija i filmova moglo saznati. Naravno, prikazivan je onako kako je diktirala dnevna politika i ideološke pretpostavke. Znači, malo i konfuzno.

Gotovo u isto vreme, mereno istorijskim satom, najbolji poznavalac i najžešći kritičar kapitalističkog načina proizvodnje i čitavog tog sistema, Karl Marks, proteran je iz nastavnog programa kako naših tako i stranih univerziteta. Pod naletom pohlepne, lepršave neoliberalne ekonomije i čitave filozofije pravljenja para u drugim institucijama i kanalima, realna ekonomija postala je nezanimljiva, kako za teorijsko tako i za ozbiljno praktično bavljenje. Naprosto i oni retki, koji su se nekada bavili tajnama njenog funkcionisanja, morali su iz mnogo razloga, početi da se bave neoliberalnim konceptima i njihovom zloupotrebom u sferi finansija. A one su počele sa teorijskim a završile su sa finansijskim piramidama.

Hteli mi to ili ne, pitali nas ne pitali, kapitalizam je ušao u naše živote, a poslednja u nizu kriza u koju je ušao, pojačala je medijsku ofanzivu i našu pažnju digla na najviši nivo. Dojučerašnjeg ideološkog neprijatelja i izgovor za sve lokalne probleme, treba prihvatiti kao budućeg saputnika. I to u momentu kada ni on samog sebe ne prepoznaje i, vraćajući se svojim korenima i počecima, traga za novim identitetom.

Nema logičnijeg i efikasnijeg načina nego da i mi u upoznavanju našeg novog životnog i radnog ambijenta, krenemo od njegovih početaka. Tako ćemo najbolje razumeti i svoj okasneli drugi početak.

Nekada davno, Popularna biblioteka političke ekonomije opisivala je to ovako:
"Jednom nastali kapitalistički odnosi traže brz razvitak. Evolutivan put pod dejstvom ekonomskih zakona robne proizvodnje nije bio dovoljno brz. Zbog toga u razvitku kapitalizma ima jedan period gde se pored dejstva ekonomskih zakona primenjuju i vanekonomske mere da se stvore uslovi kapitalizma na osnovu kojih se može normalno dalje razvijati. Buržoaski teoretičari, u cilju prikrivanja suštine kapitalističke eksploatacije kažu da se prvi kapitali stvaraju radom i štednjom. Po njima današnji kapitalisti su potomci radnih i štedljivih ljudi, a najamni radnici potomci lenština i raspikuća. Njihovi preci učinili su smrtni greh koji moraju da snose sve dok postoje. Međutim, istorija se ne slaže sa ovakvim objašnjenjem. Ako se bolje razmotri postanak kapitalizma i poreklo privatnih bogatstava videće se da je u nastanku prvih kapitala i najamnih radnika gruba sila imala veliku ulogu. Kapitalizam se razvio sa puno krvi i individualnih nesreća. Stvaranje prvih kapitala na jednoj strani i najamnih radnika na drugoj je jedinstven istorijski proces. Marks to naziva tzv. prvobitna akumulacija. Takozvana prvobitna akumulacija je razvlašćeje neposrednih proizvođača od njihovih sredstava za proizvodnju i pretvaranje tih sredstava za proizvodnju u kapital, a vlasnike sredstava u najamnu radnu snagu.„ Osnovice čitavog procesa čini eksproprijacija poljoprivrednog proizvođača, seljaka od zemlje".

Svaka zemlja ima svoj istorijski period stvaranja prvih kapitala i najamnih radnika. Marks u „Kapitalu“ daje detaljan prikaz stvaranja prvih kapitala u Engleskoj i smatra da je Engleska klasičan primer za sve zemlje.

Kmetstvo u Engleskoj je nestalo još u XIV veku, tako da su već u XV veku većina seljaka činili slobodne seljake sa samostalnom privredom. Pravih najamnih radnika bilo je vrlo malo a i oni su imali kuću, nešto okućnice i pravo da zajedno sa samostalnim seljacima napasaju svoja stada na opštinskoj zemlji, da seku drva za ogrev i građu, da vade treset. Na taj način ta opštinska zemlja bila je svim seljacima dopunski izvor prihoda. U XV veku počinju plemići prigrabljivati i ograđivati opštinska imanja pretvarajući ih u svoje privatne pašnjake. Neposredan povod za to bio je razvitak manufaktura za preradu vune u Flandriji. Cene vuni naglo su skakale, a izdaci za gajenje stoke bili minimalni te su zarade bile dosta velike. Plemići su prvo lišili seljake uživanja opštinskog zemljišta, a zatim mnogima oteli i njihovu zemlju, razrušili im kuće, tako da je veći deo oranica pretvoren u pašnjake. Taj proces oduzimanja zemlje od seljaka i proterivanje seljaka sa imanja vršio se u raznim etapama i formama sve do XIX veka. Buržoazija je koristila sve moguće mere da se dočepa zemlje. Evo kako Marks sažeto prikazuje taj proces: “Pljačka crkvenih dobara, lopovsko otuđivanje državnih dobara, krađa opštinske svojine, uzurpatorsko i s bezobzirnim nasiljem sprovođeno pretvaranje feudalne i plemenske svojine u modernu privatnu svojinu- to su bili idilični metodi prvobitne akumulacije. Oni osvojiše polje za kapitalističku poljoprivredu, pripojiše zemlju kapitalu i stvoriše gradskoj industriji potrebnu masu golog i nezaštićenog proletarijata“

Seljaci razvlašćeni od sredstava za proizvodnju nisu se mogli odmah snaći. Radna disciplina novog načina proizvodnje još im nije bila prihvatljiva, a gradske manufakture nisu se bile razvile toliko da bi mogle da prihvate sve ono seosko stanovništvo koje je oterano sa imanja. Zbog toga se propali seljaci odaju prosjačenju, skitnji, a negde i krađi. Da bi ih privikla na nov način rada buržoazija donosi ceo niz zakona poznatih pod imenom krvavo zakonodavstvo. Oni su propisivali razne kazne:
bičevanje, obeležavanje usijanim železom, zatvor, ropstvo, pa čak i vešanje za one seljake koji su se odali ovakvom životu. Naprimer zakon od 1530. god. kaže da ako se zdrave skitnice uhvate bez posla treba ih vezati za kola i šibati ih dotle dok im se ne okrvave leđa. Ko bi se po drugi put uhvatio u skitnji, opet bi ga išibali i odsekli mu pola uveta, a ako bi i treći put bio uhvaćen onda bi bio kažnjen smrću. Za vreme Henriha VIII pogubljeno je oko 72.000 skitnica i lopova, a za vlade kraljice Jelisavete vešano je svake godine u raznim mestima 300 – 400 ljudi.

"Nasilno eksproprisan od zemlje, najuren i pretvoren u vagabunde narod sa sela bio je tako pomoću tih grotesknih terorističkih zakona, šibanjem, žigosanjem i mučenjem doteran u disciplinu koju zahteva sistem najamnog rada".

Propast individualnih seljaka, sitnih sopstvenika zemlje, povećao je i unutrašnje tržište. Pretvatajući se u najamnog radnika seljak je bio upućen da sve kupuje. Za ilustraciju ovoga uzmimo primer da je bivši individualni seljak postao najamni radnik kod nekoga zakupca u poljoprivredi. On je sada radio isto kao i ranije: čuvao stoku, orao, kopao, žnjeo žito itd.Po svojim osobinama žito i stoka kao i drugi poljoprivredni proizvodi ni po čemu se ne razlikuju sada kada ih proizvodi kao najamni radnik od ranijih koje je proizvodio kao sopstvenik. Ali svi ti proizvodi sada su za njega roba. On može doći do njih samo prodajući radnu snagu nekom kapitalisti i kupujući namirnice na tržištu.

Pored ovih metoda u stvaranju prvih kapitala u Engleskoj važnu ulogu imale su i pljačke kolonija, trgovački ratovi i moderni poreski sistem i zaštitne carine. Kapital se stvarao pljačkom svojih i tuđih naroda.

I Srbija ima period svoje prvobitne akumulacije, samo je on vremenski mnogo kasniji nego što je to bilo u Engleskoj ili drugim državama Zapadne Evrope pošto je Srbija stupila na put kapitalizma tek u XIX veku. Tako da i proces stvaranja prvih kapitala i najamnih radnika u Srbiji nije posledica već razvijenih kapitalističkih odnosa same Srbije, već se kapitalizam kod nas razvijao pod uticajem razvijenih kapitalističkih tržišta naročito Beča i Pešte.Proces prvobitne akumulacije u Srbiji vremenski još nije utvrđen niti dovoljno naučno objašnjen. Istoričari iz prve polovine XX veka navode ove metode stvaranja domaćih prvih kapitala: porez, pljačka imanja, monopol spoljne trgovine, mito i zelenaški interes. Kao glavni nosilac ovih metoda bio je knez Miloš i njegovi ljudi, tako da je knez Miloš za kratko vreme od seoskog sluge postao jedan od najvećih bogataša na Balkanu. Državna kasa i kneza Miloša bile su jedno isto, tako da sve što se ubiralo na ime poreza i drugih dažbina išlo je u ruke kneza Miloša. Za njega se zna da je oduzimao imanja, vodenice, kuće, raseljavao čitava sela, primao mito i trgovao, bilo sam bilo u ortakluku sa drugima. Evo kako opisuje jednu trgovinu kneza Miloša sa Mišom Anastasijevićem M.Milićević, veliki prijatelj dinastije Obrenovića: „ Knez da Miši i neku svoju hranu, koju je imao od desetka, da je spusti na Dunav i da je proda, jer je dole bilo ogodno (oskudica) hrane. Miša spusti lađu u Vidin, gde je bila glad. Prvo pokloni jednu lađu hrane sirotinji za zdravlje kneza Miloša, pa zatim nekoliko druge lađe proda po vrlo dobru cenu. Posle siđe i u druge varoši do Galca i svu hranu proda ne može bolje biti. Iz Galca vraćajući se morao je nositi novce na saonicama, toloko ih je uzeo za hranu“.

Za ovaj novac Anastasijević je zakupio "tri miljuna oka" soli u Vlaškoj koje je kasnije u Srbiji rasprodao i na tome postigao velike zarade. Za ove usluge Miloš Anastasijević je dobio velike kredite i bio dugo njegov ortak.

Miša Anastasijević je zahvaljujući monopolu prodaje soli stekao ogromno bogatstvo tako da je imao na Dunavu 74 lađe i 500 ljudi koji su vršili različite poslove. Godine 1865. njegovo se imanje cenilo na 1.500.000 dukata.

Veliki izvor bogaćenja bili su i kuluci. Seljaci su morali da rade po nekoliko dana u nedelji svome knezu ne dobijajući za to nikakvu platu, pa čak su radili na svojoj hrani. Radili su razne poslove. Evo jedan primer kuluka na imanju prote Mateje Nenadovića.1005 seljaka „ okopali su, obrali i sabrali 65 vreća kukuruza u težini 2.080 oka; pšenicu požnjeli, uredili i sakupili 2.088 oka; krupnik i zob poželi, uredili i sakupili 800 oka; šljiva nakupili 170 kazana; nakosili i sadenuli 16 plasti sena; uredili vinograd 27 motika; urovili prošća oko kuće 1.160. U Vrelu oziratili i sabrali pšenice 780 oka“. Kuluk se zadržao dosta dugo i bio težak teret za seljake, a moćno sredstvo bogaćenja. Sam kuluk je jedna vanekonomska mera svojstvena najviše feudalnom načinu nproizvodnje, ali ako se proučava razvitak kapitalizma kod nas ustanoviće se da su se feudalni metodi eksploatacije mnogo koristili u početku razvitka kapitalizma i često isprepletali sa kapitalističkim oblikom eksploatacije. Istina, to nije slučaj samo kod nas već i sa drugim zemljama koje su pošle na put kapitalizma u XIX veku na pr. sa Nemačkom, Rusijom i dr.

Naročito je moćno sredstvo u proletarizaciji seljaštva bilo zelenaštvo. Vremenski, kao metod stvaranja prvih kapitala, ono se javlja docnije, onda kada robna proizvodnja i razvitak kapitalističkih odnosa počinju da razaraju naturalnu proizvodnju porodičnih zadruga i deluje na raspad velikih kućnih zadruga. Seljaku je bilo potrebno dosta novca, a kako ih nije mogao dobiti od svoje naturalne privrede morao se zaduživati. Kamate su bole vrlo visoke, penjale su se na 50% pa i više.Kao drastičan primer istoričari navode ovakve slučajeve: jedan dužnik je za dug od 40 dukata platio u roku od tri godine 140 dukata. Drugi je za 130 dukata platio za godinu i po dana 310 dukata. Interesantno je da se za zelenaštvo često koristio državni novac. Bogati seljaci i birokratija, koja se stvarala, uzimali su sami novac na kredit od države uz 6 %, a davali po daleko višoj stopi i na razlici između plaćene i primljene kamate zarađivali ogromne sume. Jednom zaduženi seljak teško se mogao izvući kandži zelenaša i najčešće se dug likvidirao prodajom seljačkih imanja na licitaciji.

Ovaj kratak prikaz nastanka prvih kapitala jasno pokazuje da je nasilje igralo veliku ulogu u razvitku kapitalizma. Makoliko se buržoazija trudila da drukčije prikaže postanak bogatstva na „ pošten „ način, ili kao naklonost sreće darovitim ljudima, ipak istorijske činjenice govore da su svugde prvi kapitali postignuti pljačkom, prevarom i oduzimanjem imanja neposrednih proizvođača pretvarajući ih u najamne radnike.

Za narode država koje su odvano prošli kroz ovu priču, to je samo istorija. Jedna od lekcija obaveznog istorijskog štiva. Međutim, za nas i za narode koji su bili putnici u drugom vozu, onom koji je u jednom istorijskom trenutku krenuo slepim kolosekom, ovo je film u kome ne stoji poruka: svaka sličnost sa stvarnim današnjim događajima je slučajna. Jer slučaja nema. Mali eksperiment sa zamenom nekih naziva pojmova, zbog činjenice da su se u međuvremenu, batrganjem kroz socijalizam, termini malo promenili, ništa neće promeniti suštinu i umanjiti aktuelnost priče. Nekada seljak, danas će radnik - samoupravljač iz privatizovanog, propalog, uništenog preduzeća postati najamni radnik. Nekada samo zemlja, danas i zemlja i fabrike predmet su razvlašćivanja. Zelenaši se danas nazivaju bankarima, knez Miloš je predsednik koji je voleo i nas i njegovi naslednici, ortaci su stranački lideri, plemići i bogati seljaci – ministri i kontroverzni biznismeni, birokratija - političari, kuluk – rad kod nadolazeće buržoazije... I tako redom. Nova postavka iste predstave, sa aktuelnim glumcima u starim ulogama.

Korišćen izvor: Šta je kapital, S. Popović, Rad Beograd, 1952