Prvobitna akumulacija kapitala

Koncept inicijalne akumulacije ili prvobitne akumulacije ili primarne akumulacije kapitala bila je centralno polje interesovanja klasiičnih ekonomista. Središnje pitanje/osnovno pitanje bilo je kako se dogodilo da mali procenat populacije stekne neophodne resurse za otpočinjanje biznisa koji zapošljava ljude i ostvaruje profit; i analizom činjenice da je velika većina stanovništva u situaciji da nema izvore samo izdržavanja i samim tim preživljava tako što prodaje svoj rad za naknadu.

Adama Smit inicijalnu akumulaciju objašnjava/opisuje kao muroljubiv proces. Dejvid Harvi sumira Smitov opis procesa na sledeći način: Postojali su ljudi koji su bili vredni i neki koji to nisu bili. Neki ljudi koji su se mogli mučiti i oni koji to nisu mogli. I rezultat toga je da su oni koji su bili vredni i koji su se namučili stekli neko bogatstvo. I s vremenom oni koji se nisu namučili, nisu stekli ni bogatstvo, i na kraju su, da bi preživeli, odustali od komotiteta, radili i za uzvrat dobijali naknadu.

U objašnjenju Adama Smita bilo je važno da država ne bude prikazana kao činilac u prvobitnoj akumulaciji. Osnov njegove argumentacije/glavni nosilac, kao i kod većine političkih ekonomista, jeste da se država povukla i bila neutralna laissez-flaire, i dopustila da tržište to reguliše samo. Džejms Stjuart i drugi politički ekonomisti su argumentovali suprotno, da je država imala ključnu ulogu u tom procesu, držeći nasilje pod kontrolom/nadzirući nasilje i tako omogućvajući da se proces primarne akumulacije kapitala uopšte odvije.

Dejvi Harvi je sažeo definiciju prim. akumulacije Karla Marksa:steći posed otimanjem, ograditi ga, isterati stanovništvo i od njih napraviti proleterijat bez zemlje i zatim pretvoriti posed u privatizovano izvorište primarnog kapitala.

Imenovanje i prevodi

Koncept je inicijalno bio nazivan različitim imenima i izraz akumulacija, koji je u osnovi kapitalizma, pojavio se sa Adamom Smitom. Smit je u svom delu Bogatstvo nacija govorio o prvobitnoj akumulaciji. Karl Marks je u delu Kapital je ponovio izraz ispravno ga prevodeći sa ursprunglich (izvorno). Prevodioci Marksa su ga ponovo preveli sa rečju primitivna. Džejmsa Stjuarta, na osnovu dela iz 1767, mnogi naučnici su smatrali najvećim klasičnim teretičarem primitivne akumulacije.

Osnova koncepta

Marks je u svom delu Kapital dokazao 'kako se novac preobražava u kapital' i kako 'kapital generiše dodatnu vrednost' stvarajući više kapitala. Ipak čineći to, već je pretpostavio da postoji 'masa'/količina kapitala raspoloživa za investiranje, i da već postoji radna snaga za ekspolataciju. Dokazao je da kapitalistička proizvodnja može sama reprodukovati uslove sopstvene egzstencije u sve većoj meri. Ali, kako je rekao 'čitav pokret se pretvara u začarani krug'.

Kapital je novac koji stvara još novca: vrednost u potrazi za dodatnom vrednošću. Drugim rečima, to je novac koji se reinvestira. U osnovi je aktivnost kupovine robe da bi se ta roba preprodala za profit, koja je se javlja u trgovinskoj razmeni povezujući različite ekonomske zajednice, čija prozvodnja još uvek nije kapitalistička. Postojanje kaptala interesa, bankarskog kapitala, rentalnog kapitala i trgovinskog kapitala istorijski prethodi kapitalističkoj industriji.

Da bi uopšte objasnio kako kapitalistički model proizvodnje nastaje Marks je morao proučavati istoriju da bi locirao prvobitnu akumulaciju koja je omogućila kapitalističke odnose. Adam Smit je nazvao ovu "prvobitnu akumulaciju", akumulacijom koja nije produkt kapitalističke proizvodnje, nego je za nju definisao eksternu polaznu tačku.

MITOVI POLITIČKE EKONOMIJE

U razotrkrivanju porekla kapitala, Marks je osećao potrebu da razotkrije ono što je on video kao religiozne mitove i bajke o poreklu kapitalizma. Marks je napisao:
"Ovakva prvobitna akumulacija ima u Političkoj Ekonomiji približno istu ulogu kao i prvobitni greh u teologiji. Adam je zagrizao jabuku, i od tada je greh na celoj ljudskoj rasi. Njegovo poreklo bi trebalo biti jasno ispričano kao anegdota iz prošlosti. U davno prošlim vremenima postojale su dve vrste ljudi: jedni, marljivi, inteligentni i, iznad svega, štedljiva elita; drugi, lenje bitange koje troše svoja sredstva, šta više, na raskalašan/buntovnički život. S toga proizilazi da je prvopomenuta vrsta akumulirala bogatstvo, i da druga vrsta na posletku nije imala ništa drugo da proda do sopstvene kože. Tako da od ovog iskonskog greha potiče siromaštvo većine koja, uprkos svom radu, nema ništa drgo da proda do sebe samih, i bogatstvo nekolicine koje konstantno raste iako su se odavno odrekli rada.”

Ono što treba objasniti jeste da su kapitalistički odnosi proizvodnje etablirani, ustanovljeni još u prošlosti. Drugim rečima, kako su materijalna sredstva u privatnom vlasništvu, i kako kapitalisti mogu pronaći radnike na tržištu rada spremne da rade za njih jer nemaju drugog načina da se izdržavaju.Drugim rečima 'nezaposlena radna snaga/ rezervisti rada.

Marksova verzija istorije

Rasprava o prvobitnoj akumulaciji u osmoj glavi prvog toma Kapitala poznata je kao ursprungliche Akkumulation, doslovno 'primarna akumulacija' drevna/iskonska/prvobitna akumulacija. Njegova svrha jeste da objasni kako je kapitalistički način proizvodnje postao. Prema Marksu, pre nego što je postao novac od kog se stvarao novac, tj. kapital, primarna akumulacija se morala odviti. Ovo je moglo dobiti oblik iznuđivanja resursa, osvajanja i pljačke, i/ili porobljavanja.

Otkriće zlata i srebra u Americi, istrebljenje, porobljavanje i ukop domorodaca u rudnicima kontinenta, počeci osvajanja i pustošenja Indije i preobražaj Afrike u poprište komercijanog lova na tamnopute, sve su stvari koje karakterišu pošetak ere kapitalističke proizvodnje. Ovi idilični tokovi su kljični momenti prvobitne akumulacije.

U izučavanju istorije Engleske, Marks je proučavao kako su kmetovi postali slobodni zemljoposednici i sitni poljoprivrednici, koji su, vremenom, silom lišeni svojine i oterani sa poseda, stvarajući bezemljaški proleterijat.

Takođe je pokazao kako je država propisival sve više zakonskih mera da bi kontrolisala i usmerila ovu novonastalu klasu nadničara. U međuvremenu, preostali poljoprivrednici su postali kapitalistički zemljoposednici poslujući sve više na komercijalnoj osnovi; i postepeno, sprečavajući trgovinu i investicije preduzetnika, protežiraju se legalni monopoli.

Ovo je samo studija izvedena na jednom slučaju-stvari su se na kontinentu odvijale drugačije nego u Engleskoj (npr. seljaci su pružili više otpora-nije da im je mnogo pomoglo).

Ali primarna akumulacija uključuje više od toga.

Veza između prvobitne akumulacije i kolonijalizma

U vreme dok se prepreke lokalnom ulaganju u manufakture prevazilaze i jedinstveno nacionalno tržište razvija sa nacionalističkom ideologijom, Marks uviđa značajan uticaj svetske trgovine na razvoj poslovanja:

'Otkriće zlata i srebra u Americi, istrebljenje, porobljavanje i ukop domorodaca u rudnicima kontinenta, počeci osvajanja i pustošenja Indije i preobražaj Afrike u poprište komercijanog lova na tamnopute je označilo ružičasto svitanje ere kapitalističke proizvodnje. Ovi idilični tokovi su kljični momenti prvobitne akumulacije. Za njima nastupa komercijalni rat evropskih nacija sa planetom kao pozornicom. Počinje sa pobunom Holandije protiv Španije, dobija gigantske razmere u engleskom anti-jakobinskom ratu, nastavlja se u opijumskom ratu protiv Kine itd. Različite forme prvobitne akumulacije raspoređuju se, skoro prema hronološkom redosledu, naročito u Španiji, Portugalu, Holandiji, Francuskoj i Engleskoj. Krajem 17. veka stižu u Englesku u sistematičnoj kombinaciji, obuhvatajući kolonije, nacionalni dug, moderne načine oporezivanja i protekcionistički sistem. Ove mere su delimično zavisne od gole sile npr. kolonijalni sistem. Ali, one sve koriste moć države, grupisanu i organizovanu silu društva, da ubrzaju proces transformacije feudalističkog sistema proizvodnje u kapitalistički i da prekrate tranziciju. Sila je babica svakog starog društva oplođenog novim. Ona je sama po sebi vrsta ekonomske moći.

Prvobitna akumulacija i privatizacija

Čitava svrha prvobitne akumulacije je da privatizuje sredstva proizvodnje, tako da vlasnici mogu zarađivati novac na račun dodatne vrednosti rada onih koji, u nedostatku sopstvenih sredstava, moraju da rade za njih.
Marks kaže da prvobitna akumulacija znači izrabljivanje direktnih proizvođača ili, preciznije, 'rasturanje privatne svojine na osnovu rada njegovog vlasnika...Samostalno stečeno privatno vlasništvo, koje je zasnovano, takoreći, spojem izolovanog, nezavisnog radnika sa uslovima njegovog rada, je potisnuto kapitalističkim privatnim vlasništvom, koje se oslanja na ekploataciju načelno slobodovoljnog rada drugih, npr. nadničarenje.

Socijalni odnosi u kapitalizmu

Kapitalizam je sistem socijalnih odnosa, gde su kapitalisti potpuno humani akteri, a radnici su eksploatisani. Prvobitna akumulacija prethodi kapitalizmu u obezbeđivanju bogatstva i resursa na taj način prouzrokujući da manje uspešni ljudi stupe u odnose, u velikoj meri, nejednake sa kapitalistima. U poslednjem poglavlju Kapitala,Tom 1., Marks ilustruje odnose neophodne za razvoj kapitalizma komentarišući teoriju kolonijalizma Edvarda Gibona Vejkfilda.

''Vejkfild je otkrio da u kolonijama vlasništvo u novcu, materijalnim dobrima, mašinama, i drugim sredstvima proizvodnje, ne definišu čoveka kao kapitalistu, ako ne postoji korelativ u vidu nadničara, drugog čoveka koji je primoran da se prodaje svojom voljom. Otkrio je da kapital nije predmet/okolnost, već društveni odnos među ljudima zasnovan na posredovanju okolnosti. Gospodin Pils, on jadikuje, poneo je sa sobom iz Engleske u Svon River, Zapadna Australija, materijalna sredstva i sredstva proizvodnje u iznosu od 50.000 funti. Predvideo je da treba da povede i 3000 ljudi iz radničke klase, muškarce, žene i decu. Kada je stigao na odredište, 'gospodin Pils ostao je bez sluge da mu namesti krevet i donese vodu sa reke'. Nezadovoljan, gospodin Pils, koji je dopremio sve osim engleskog načina proizvodnje u Svon River.''

Trajna primitivna akumulacija

Ortodoksni Marksisti drže da se prvobitna akumulacija odvila u kasnom Srednjem veku i završila odavno, kada je kapitalistička industrija započela. Smatraju da je prvobitna akumulacija proces koji se odvio na prelasku između feudalnog razdoblja u kapitalističko doba.

Ipak, ovo se može smatrati pogrešnim tumačenjem Marksovih ideja i istorijske stvarnosti, pošto su ekonomije feudalnog tipa postojale u različitim delovima sveta do duboko u 20. veku. Marksovu priču o prvobitnoj akumulaciji je najbolje posmatrati kao poseban slučaj opšteg principa kapitalističkog širenja tržišta. Delimično trgovina raste inkrementalno, ali obično postavka kapitalističkih odnosa u proizvodnji uključuje silu i nasilje; transformacija posednih odnosa podrazumeva da sredstva, ranije vlasništvo određenih ljudi, nisu više njihovo vlasništvo, nego vlasništvo drugih ljudi, a razdvajanje od njihovog vlasništva na ovakav način uključuje prinudu.

U uvodu u Kapital, Tom 1., Marks piše: "Država koja je industrijski bolje razvijena samo pokazuje onim manje razvijenim sliku sopstevene budućnosti.'' Slabije razvijene države se takođe suočavaju sa procesom prvobitne akumulacije, koji je trajni proces ekspropriacije, proleterizacije i urbanizacije.

Zato što je ona osnovna alatka začeća i održanja kapitalizma i zato što će stopa profita, pre ili kasnije, početi da opada, prvobitna akumulacija nas sve pogađa.Marks primećuje da ''ukoliko bi ipak čitač u Nemačkoj bio ravnodušan prema situaciji engleskih industrijalnih i poljoprivrednih radnika ili bi optimistično tešio sebe mišlju da u Nemačkoj stvari nisu ni izbliza toliko loše, morao bih mu jednostavno reći: 'De te fabula narratur' (o tebi je reč)."

Marks ovde govori o širenju kapitalističkog načina proizvodnje (ne o širenju svetske trgovine), kroz ekpropriacijske procese. Nastavlja: ''Suštinski, nije reč o višoj ili nižoj stopi razvoja socijalnog antagonizma koji proističe iz zakonitosti kapitalističke proizvodnje. Reč je o samim ovim zakonitostima, o ovim tendencijama, koje uz pomoć čelične potrebe ide ka neizbežnim posledicama.''

Način kako se proces kojim se strane ekonomske zajednice podređuju zakonima kretanja kapitala odvija je 'prvobitna akumulacija': pljačka ili privatizacija običnog naroda i proletarizacija radničke populacije.

Teorija Ernesta Mendela o prvobitnoj akumulaciji i David Harvijeva teorija akumulacije oduzimanjem svojine

Ernest Mendel nudi marksovsku teoriju koja se razlikuje od uobičajene marksističke teorije. U njegovoj teoriji, prvobitna akumulacija je deo nejednakog razvoja kapitalizma u svetskim razmerama.

Zato što se počeci poslova, prinudno širenje kapitalističkog tržišta, ekspropriacija seljaka odvijaju sve vreme, prvobitna ak. je takođe proces koji se odvija sve vreme. Ortodoksni marksisti su prevideli ovaj društveni trend, možda zato što su bili usresređeni na Marksovu priču o proterivanju engleskih seljaka sa njihove zemlje, pre nego proučavanju činjenica svetske istorije.
Mandel istražuje istoriju razvoja kapitalizma od ranog Srednjeg veka i razdvaja prvobitnu akumilaciju novčanog kapitala i prvobitnu ak.industrijskog kapitala. Jedno ne vodi neophodno ka drugom. On izračunava da vrednost doneta u Evropu od trgovine robljem i pljačke kolonija između 1500. i 1750. godine daje vrednost veću od ukupnog kapitala uloženog u evropske industrije 1800. godine.

Teškoća država u razvoju, kaže Mandel, predstavlja dvostruku tragediju. Ne samo da su platili cenu internacionalne podele kapitala, već su takođe morali da prevaziđu industrijske poteškoće u svetskoj ekonomiji u kojoj već dominiraju industrijska dobra naprednih država.

Dakle, dok je svetsko tržište podsticalo industrijalizaciju između 1500. i 1800. u Evropi, Severnoj Americi i Japanu, do 1900. je isto to tržište postalo prepreka ili kočnica industrijalizaciji trećeg sveta, koji se, u najvećem broju slučajeva, nije mogao takmičiti sa Evropom, Severnom Amerikom u Japanom. Neke posredničke države (npr.naseljeničke kolonije) se jesu industrijalizovale, ali na tipično jednostran način; većina industrijskih proizvoda su pravljeni radi izvoza.

Integracija država u razvoju u svetsko tržište se dešavala uglavnom na inicijativu zapadnih sila kada je to bilo u njihovim interesima. Ovo je stvorilo hijerarhiju među nacijama u međunarodnoj podeli rada.

Pošto je lokalna potražnja manjkala u trečem svetu i zato što investitori nisu bili voljni da stvaraju kolonijalnu konkurenciju rodnim državama, investicije su se usresređivale uglavnom na agrikulture i ekstrakciju minerala radi izvoza.

U najboljem slučaju, ishod svega ovoga je bila polu-industrijalizacija i ekonomija koja nije u stanju da adekvatno služi potrebama lokalne populacije. Postojalo je dovoljno kapitala i neupošljene radne snage, ali nedovoljno mogućnosti za razvoj lokalne industrije koja bi koristila lokalnoj populaciji.

Mandel zaključuje da, s toga što buržoazija trećeg sveta uglavnom ne mari za razvoj države, radnici i seljaci moraju preuzeti državnu vlast i izneti neophodne ekonomske promene.
David Harvi proširuje koncept prvobitne akumulacije i stvara novi koncept
'akumulaciju oduzimanjem svojine' u svojo knjizi iz 2003.godine, 'Novi imperijalizam'. Prema njemu, reč prvobitni uzrokuje pogrešno shvatanje prema kojem je prvobitna akumulacija faza kroz koju je kapitalizam prošao. Ali kako Ernest Mandel pokazuje da prvobitna akumulacija i dalje traje, tako da je potrebno novo ime za nju. Pošto je prvobitna akumulacija uglavonm oduzimanje poseda koji su pripadali kmetovima ili drugim ne-kapitalistima od strane kapitalista, novi koncept 'akumulacija oduzimanjem svojine' odgovara nameni.

Ono što David Harvi, naime, radi nije ograničeno samo na pronalaženje boljeg imena. On ga polako proširuje na modernija pitanja, kao što su prava intelektualne svojine, privatizacije, depolitizacije sredine.

Privatizacija javnih servisa donosi ogroman profit u ruke kapitalista. Ukoliko bi pripadao javnom sektoru, taj profit ne bi postojao. U tom smislu, profit se stvara oduzimanjem svojine naroda. Industrijsko narušavanje životne sredine je slično, zato što bi životna sredina trebalo da pripada javnosti.

Multi-nacionalne farmaceutske kompanije sakupljaju informacije o tome kako se biljna ili druga prirodna medicina koristi među domorocima u manje razvijenim državama, vrše R&D (istraživanje i razvoj) da bi otkrili materijal koji čini te prirodne lekove efikasnim i patentiraju pronalaske. Na taj način, multi-nacionalne farmaceutske kompanije sada mogu prodavati lekove domorocima, koji su pravi izvor saznanja koja su omogućila proizvodnju leka. Tj., oduzimanjem prava na intelektualnu svojinu.

David Harvi takođe tvrdi da je akumulacija oduzimanjem svojine privremeno ili delimično rešenje prekomerne akumulacije zato što akumulacija oduzimanjem svojine čini sirove materijale jeftinijim, stope profita mogu barem privremeno porasti.

Šumpeterova kritika Marksove teorije

Ekonomista Jozef Šumpeter se nije složio sa marksističkim objašnjenjm porekla kapitala, zato što Šumpeter nije verovao u eksploataciju. Prema liberalnoj teoriji, tržište vraća svakoj osobi tačnu vrednost koju je uložila u njega; Kapitalisti su, jednostavno, ljudi koji su veoma vešti u štednji i čiji su doprinosi posebno veličanstveni i oni ne uzimaju ništa od drugih ljudi ili životne sredine. Liberali veruju da kapitalizam nema unutrašnjih mana ni kontradikcija, samo spoljašnjih pretnji. Za liberale, ideja neophodnosti nasilne prvobitne akumulacije kapitala je posebno tendenciozna. Šumpeter je pisao prilično osorno:

''Problem prvobitne akumulacije se pojavio pred tim autorima naročito Marksom i marksistima, koji su podržavali teoriju ekspoatacije radi interesa i morali su se, s toga, sučiti sa pitanjem kako su ekspoateri osigurali kontrolu nad početnom količinom 'kapitala' (kako god je definisali) sa kojom bi eksploatisali - pitanje na koje ova teorija per se nije sposobna da odgovori i na koje se može očigledno odgovoriti na način nesrodan ideji ekspoatacije.''

Šumpeter tvrdi da imperijalizam nije bio neophodna odskočna daska za kapitalizam, niti je potreban da podstiče kapitalizam zato što je imperijalizam prethodio kapitalizmu. Šumpeter je verovao da bi se, bez obzira na empirijske dokaze, kapitalistička svetska trgovina mogla u principu razvijati u miru. Ako se imperijalizam pojavio, Šumpeter dodaje, to nema veze sa suštinskom prirodom kapitalizma, ili sa kapitalističkim širenjem tržišta. Razlika između Šumpetera i Marksa po ovom pitanju je istančana. Marks je tvrdio da kapitalizam zahteva nasilje i imperijalizam-prvo, da bi pokrenuo kapitalizam gomilom plena i da bi obesvojinio populaciju, time ih terajući da stupe u kap. odnose kao radnici, a zatim da prevaziđe fatalne kontradikcije koje se unutar kapitalističkih odnosa stvaraju vremenom. Šumpeterov stav je bio da je imperijalizam urođeni impuls izazavan stanjem nezavisnim od interesa ekonomski vladajuće klase.

"Imperijalizam je dispozicija stanja ekspanzije silom bez dodeljenih granica...Moderni imperijalizam je jedan od naslednika apsolutističkog monarhijalnog stanja. Unutrašnja logika kapitalizma ga nikada ne bi razvila. Njegova sredstva dolaze od politike prinčeva i običaja predkapitalističkog miljea. Ali čak i izvozni monopol nije imerijalizam i nikada se ne bi razvio u imperijalizam u rukama miroljubive buržoazije. Ovo se dogodilo isključivo zato što su ratna mašina, njegova društvena atmosfera, i vojna volja bile nasleđene i zato što se vojno orientisana klasa (npr. plemstvo) zadržala na vladajućoj poziciji sa kojom su se, od svih različitih interesa buržoazije, vojni mogli sroditi. Ovaj savez održava u životu borbene instinkte i ideje o dominaciji. To je dovelo do društvenih odnosa koji se, možda, konačno mogu objasniti odnosima proizvodnje, ali ne proizvodnim odnosima samog kapitalizma."

Izvor: Wikipedia - Capital accumulation (prevela sa engleskog L.S.)

Tranziciona ekonomija

Tranziciona ekonomija je ona ekonomija koja se menja od centralno uređene ekonomije ka ekonomiji slobodnog tržišta. U tranzicionoj ekonomiji se ostvaruje proces ekonomske liberalizacije (tržišne snage uređuju cene i umanjuju trgovinske barijere), makroekonomska stabilizacija gde se trenutna visoka inflacija dovodi pod kontrolu, restruktuiranje i privatizacija u cilju stvaranja finansijskog sektora i pomeranja od javnog ka privatnom vlasništvu resursa. Ove promene često mogu dovesti do povećane nejednakosti prihoda i bogatstava, dramatične inflacije i pada bruto domaćeg proizvoda.

Proces tranzicije je često okarakterisan promenama i stvaranjem institucija, posebno privatnog sektora. Promene u ulozi države, samim tim, stvaranje fundamentalno drugačijih institucija upravljanja i promovisanje privatnog sektora, tržišta i nezavisnih finansijskih institucija.

Indikatori tranzicije
Postojanje prava na privatno vlasništvo možda je najvažniji element tržišne ekonomije i s toga je implementacija/primena ovih prava osnovni indikator procesa tranzicije.

Prema MMF-u osnovni sastojci procesa tranzicije su sledeći:

• Liberalizacija-proces gde je dopušteno da slobodno tržište formira većinu cena i umanjenja trgovinskih barijera koje su onemogućavale kontakt sa strukturama cena u svetskim tržišnim ekonomijama.
• Makroekonomska stabilizacija-dovođenje inflacije pod kontrolu i s vremenom smanjivanje, nakon inicijalne pojave visoke inflacije uzrokovane liberalizacijom i oslobađanjem do sada suzdržavanih potreba. Ovaj proces zahteva disciplinu u upravljanju vladinim budžetom i porast protoka novca i kredita( tj. disciplinu u fiskalnoj i monetarnoj politici) i progres ka održivom bilansu plaćanja.
• Restruktuiranje i privatizaciju-kreiranje/stvaranje održivog finansijskog sektora i reformaciju preduzeća u ovakvim ekonomijama što omogućava proizvodnju roba za prodaju na slobodnom tržištu i prenos vlasništva u privatne ruke.
• Zakonske i institucionalne reforme-redefinisanje uloge države u ovim ekonomijama, utemeljenje vladavine zakona i uvođenje odgovarajućih pravila o konkurenciji.

Po rečima Oleha Havrylyshyna i Tomasa Vulfa, MMF, tranzicija u širem smislu znači:

• liberalizaciju ekonomskih aktivnosti, cena, tržišnih operacija, uz preraspodelu resursa radi najefikasnije upotrebe.
• razvoj indirektnih, tržišno orijentisanih instrumenata za makroekonomsku stabilizaciju.
• efektivno upravljanje preduzećima i ekonomska efikasnost, najčešće kroz privatizaciju.
• propisivanje oštrih budžetskih ograničenja, što bi podstaklo umapređivanje efikasnosti i
• stvaranje zakonskih i institucionalnih okvira za obezbeđivanje prava na vlasništvo, vladavinu prava, transparentne regulative na tržištu.

Evropska banka za razvoj stvorila je set indikatora za merenje uspešnosti tranzicije. Klasifikacioni sistem je kreiran 1994. u Izveštaju tranzicije EBRD (Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj), ali je redefinisan i dopunjen kasnijim izveštajima. Opšti pokazatelji uspešnosti tranzicije prema EBRD su:

• Opsežna privatizacija
• Privatizacija malih razmera
• Upravljanje i restruktuiranje preduzeća
• Liberalizacija cena
• Sistem trgovine i spoljno trgovinske razmene
• Politika konkurencije
• Reforma bankarskog sistema i liberalizacija kamatnih stopa
• Tržišta sigurnosti i nebankarske finansijske institucije
• Infrastrukturne reforme

Proces

Putanje tranzicije mogu biti osobeni/jedinstveni. Neke nacije su eksperimentisale sa tržišnom reformom nekoliko decenija, dok su se druge relativno brzo adaptirale(npr. Makedonija, Srbija i Crna Gora). U nekim slučajevima reforma je praćenja političkim promenama, kao što su smena diktatora (Rumunija), pad vlade ( Sovjetski savez), proglašavanje nezavisnosti (Hrvatska) i integracija sa drugom državom (Istočna Nemačka). U drugim slučajevima ekonomske reforme su usvojile incumbent/postojeće vlade sa malo interesa za političke promene(Kina, Laos, Vijetnam).Smerovi tranzicije se, takođe, razlikuju u smislu obima u kom se odustalo od centralne uprave (npr. visoko centralizovana uprava u Zajednici Nezavisnih Država) kao i obima preduzetih napora u procesu liberalizacije ( u ograničenoj meri Rumunija).

Prema izveštaju Svetske banke ' 10 godina tranzicije' obimna disperzija u radnoj produktivnosti i kapitalu u raznim tipovima preduzeća na početku procesa tranzicije i erozija/smanjenje tih razlika između starog i novog sektora tokom reforme daje prirodnu definiciju kraja tranzicije. Gospodin Vito Tanzi, Direktor odeljenja fiskalnih poslova MMF-a, dao je definiciju da tržišna ekonomija nije potpuna sve dok funkcionisanje fiskalnih insitucija i razumni i dozvoljeni programi potrošnje, uključujući osnovnu socijalnu sigurnost za nezaposlene, bolesne, stare, nisu u službi. Mr. Tanzi je izjavio da ovi programi potrošnje moraju biti finansirani državnim dohotkom stvorenim oporezivanjem-bez nametanja prekomernih troškova/opterećenja privatnom sektoru.

Zemlje u tranziciji

Iako se termin 'tranzicione ekonomije' najčešće odnosi na zemlje Centralne i Istočne Evrope i na zemlje bivšeg SSSR-a, ovaj termin može imati i širi kontekst. Postoje zemlje van Evrope, koje izlaze iz ekonomija socijalističkog tipa i kreću se ka tržišno baziranoj ekonomiji (npr. Kina). Pri tom se definicija tranzicione ekonomije u širem smislu odnosi na sve zemlje koje pokušavaju da promene bazične ustavne elemente u tržišno orijentisane osnove. Njihovo poreklo može se naći i u situaciji post-kolonijalizma, u teško regulisanoj ekonomiji azjskog tipa, u latino-američkom post diktatorskom razdoblju ili čak u nekoliko ekonomski nerazvijenim zemljama Afrike.
Godine 2000. MMF je imenovao sledeće države kao tranzicione ekonomije: Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bugarska, Kambodž, Kina, Hrvatska, Čečenija, Češka, Estonija, Mađarska, Indija, Laos, Letonija, Litvanija, Kazakstan, Kirgistan, Makedonija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan i Vijetnam. Pri tom, u 2002. Svetska banka je priključila zemljama tranz. ekonomije i Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Crnu Goru. Neke studije Svetske banke tu ukljućuju i Mongoliju.
Osam zemalja koje su postale zemlje članice EU 1.maja 2004. (Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka i Slovenija) su završile proces tranzicije.

Izvor: Wikipedia - Transition economy (sa engleskog prevela L.S.)

Srbi - večiti ponavljači

Urušavanjem društveno – ekonomskog i političkog sistema nazvanog socijalizam upućenijima je postalo sasvim jasno da će ga zameniti kapitalizam, kao sistem koji se u skoro svim disciplinama koje su bile okrenute tržištu pokazao uspešnijim. Široke narodne mase o dolazećem sistemu znaju tek toliko kolika im je bila znatiželja i koliko se iz medija i filmova moglo saznati. Naravno, prikazivan je onako kako je diktirala dnevna politika i ideološke pretpostavke. Znači, malo i konfuzno.

Gotovo u isto vreme, mereno istorijskim satom, najbolji poznavalac i najžešći kritičar kapitalističkog načina proizvodnje i čitavog tog sistema, Karl Marks, proteran je iz nastavnog programa kako naših tako i stranih univerziteta. Pod naletom pohlepne, lepršave neoliberalne ekonomije i čitave filozofije pravljenja para u drugim institucijama i kanalima, realna ekonomija postala je nezanimljiva, kako za teorijsko tako i za ozbiljno praktično bavljenje. Naprosto i oni retki, koji su se nekada bavili tajnama njenog funkcionisanja, morali su iz mnogo razloga, početi da se bave neoliberalnim konceptima i njihovom zloupotrebom u sferi finansija. A one su počele sa teorijskim a završile su sa finansijskim piramidama.

Hteli mi to ili ne, pitali nas ne pitali, kapitalizam je ušao u naše živote, a poslednja u nizu kriza u koju je ušao, pojačala je medijsku ofanzivu i našu pažnju digla na najviši nivo. Dojučerašnjeg ideološkog neprijatelja i izgovor za sve lokalne probleme, treba prihvatiti kao budućeg saputnika. I to u momentu kada ni on samog sebe ne prepoznaje i, vraćajući se svojim korenima i počecima, traga za novim identitetom.

Nema logičnijeg i efikasnijeg načina nego da i mi u upoznavanju našeg novog životnog i radnog ambijenta, krenemo od njegovih početaka. Tako ćemo najbolje razumeti i svoj okasneli drugi početak.

Nekada davno, Popularna biblioteka političke ekonomije opisivala je to ovako:
"Jednom nastali kapitalistički odnosi traže brz razvitak. Evolutivan put pod dejstvom ekonomskih zakona robne proizvodnje nije bio dovoljno brz. Zbog toga u razvitku kapitalizma ima jedan period gde se pored dejstva ekonomskih zakona primenjuju i vanekonomske mere da se stvore uslovi kapitalizma na osnovu kojih se može normalno dalje razvijati. Buržoaski teoretičari, u cilju prikrivanja suštine kapitalističke eksploatacije kažu da se prvi kapitali stvaraju radom i štednjom. Po njima današnji kapitalisti su potomci radnih i štedljivih ljudi, a najamni radnici potomci lenština i raspikuća. Njihovi preci učinili su smrtni greh koji moraju da snose sve dok postoje. Međutim, istorija se ne slaže sa ovakvim objašnjenjem. Ako se bolje razmotri postanak kapitalizma i poreklo privatnih bogatstava videće se da je u nastanku prvih kapitala i najamnih radnika gruba sila imala veliku ulogu. Kapitalizam se razvio sa puno krvi i individualnih nesreća. Stvaranje prvih kapitala na jednoj strani i najamnih radnika na drugoj je jedinstven istorijski proces. Marks to naziva tzv. prvobitna akumulacija. Takozvana prvobitna akumulacija je razvlašćeje neposrednih proizvođača od njihovih sredstava za proizvodnju i pretvaranje tih sredstava za proizvodnju u kapital, a vlasnike sredstava u najamnu radnu snagu.„ Osnovice čitavog procesa čini eksproprijacija poljoprivrednog proizvođača, seljaka od zemlje".

Svaka zemlja ima svoj istorijski period stvaranja prvih kapitala i najamnih radnika. Marks u „Kapitalu“ daje detaljan prikaz stvaranja prvih kapitala u Engleskoj i smatra da je Engleska klasičan primer za sve zemlje.

Kmetstvo u Engleskoj je nestalo još u XIV veku, tako da su već u XV veku većina seljaka činili slobodne seljake sa samostalnom privredom. Pravih najamnih radnika bilo je vrlo malo a i oni su imali kuću, nešto okućnice i pravo da zajedno sa samostalnim seljacima napasaju svoja stada na opštinskoj zemlji, da seku drva za ogrev i građu, da vade treset. Na taj način ta opštinska zemlja bila je svim seljacima dopunski izvor prihoda. U XV veku počinju plemići prigrabljivati i ograđivati opštinska imanja pretvarajući ih u svoje privatne pašnjake. Neposredan povod za to bio je razvitak manufaktura za preradu vune u Flandriji. Cene vuni naglo su skakale, a izdaci za gajenje stoke bili minimalni te su zarade bile dosta velike. Plemići su prvo lišili seljake uživanja opštinskog zemljišta, a zatim mnogima oteli i njihovu zemlju, razrušili im kuće, tako da je veći deo oranica pretvoren u pašnjake. Taj proces oduzimanja zemlje od seljaka i proterivanje seljaka sa imanja vršio se u raznim etapama i formama sve do XIX veka. Buržoazija je koristila sve moguće mere da se dočepa zemlje. Evo kako Marks sažeto prikazuje taj proces: “Pljačka crkvenih dobara, lopovsko otuđivanje državnih dobara, krađa opštinske svojine, uzurpatorsko i s bezobzirnim nasiljem sprovođeno pretvaranje feudalne i plemenske svojine u modernu privatnu svojinu- to su bili idilični metodi prvobitne akumulacije. Oni osvojiše polje za kapitalističku poljoprivredu, pripojiše zemlju kapitalu i stvoriše gradskoj industriji potrebnu masu golog i nezaštićenog proletarijata“

Seljaci razvlašćeni od sredstava za proizvodnju nisu se mogli odmah snaći. Radna disciplina novog načina proizvodnje još im nije bila prihvatljiva, a gradske manufakture nisu se bile razvile toliko da bi mogle da prihvate sve ono seosko stanovništvo koje je oterano sa imanja. Zbog toga se propali seljaci odaju prosjačenju, skitnji, a negde i krađi. Da bi ih privikla na nov način rada buržoazija donosi ceo niz zakona poznatih pod imenom krvavo zakonodavstvo. Oni su propisivali razne kazne:
bičevanje, obeležavanje usijanim železom, zatvor, ropstvo, pa čak i vešanje za one seljake koji su se odali ovakvom životu. Naprimer zakon od 1530. god. kaže da ako se zdrave skitnice uhvate bez posla treba ih vezati za kola i šibati ih dotle dok im se ne okrvave leđa. Ko bi se po drugi put uhvatio u skitnji, opet bi ga išibali i odsekli mu pola uveta, a ako bi i treći put bio uhvaćen onda bi bio kažnjen smrću. Za vreme Henriha VIII pogubljeno je oko 72.000 skitnica i lopova, a za vlade kraljice Jelisavete vešano je svake godine u raznim mestima 300 – 400 ljudi.

"Nasilno eksproprisan od zemlje, najuren i pretvoren u vagabunde narod sa sela bio je tako pomoću tih grotesknih terorističkih zakona, šibanjem, žigosanjem i mučenjem doteran u disciplinu koju zahteva sistem najamnog rada".

Propast individualnih seljaka, sitnih sopstvenika zemlje, povećao je i unutrašnje tržište. Pretvatajući se u najamnog radnika seljak je bio upućen da sve kupuje. Za ilustraciju ovoga uzmimo primer da je bivši individualni seljak postao najamni radnik kod nekoga zakupca u poljoprivredi. On je sada radio isto kao i ranije: čuvao stoku, orao, kopao, žnjeo žito itd.Po svojim osobinama žito i stoka kao i drugi poljoprivredni proizvodi ni po čemu se ne razlikuju sada kada ih proizvodi kao najamni radnik od ranijih koje je proizvodio kao sopstvenik. Ali svi ti proizvodi sada su za njega roba. On može doći do njih samo prodajući radnu snagu nekom kapitalisti i kupujući namirnice na tržištu.

Pored ovih metoda u stvaranju prvih kapitala u Engleskoj važnu ulogu imale su i pljačke kolonija, trgovački ratovi i moderni poreski sistem i zaštitne carine. Kapital se stvarao pljačkom svojih i tuđih naroda.

I Srbija ima period svoje prvobitne akumulacije, samo je on vremenski mnogo kasniji nego što je to bilo u Engleskoj ili drugim državama Zapadne Evrope pošto je Srbija stupila na put kapitalizma tek u XIX veku. Tako da i proces stvaranja prvih kapitala i najamnih radnika u Srbiji nije posledica već razvijenih kapitalističkih odnosa same Srbije, već se kapitalizam kod nas razvijao pod uticajem razvijenih kapitalističkih tržišta naročito Beča i Pešte.Proces prvobitne akumulacije u Srbiji vremenski još nije utvrđen niti dovoljno naučno objašnjen. Istoričari iz prve polovine XX veka navode ove metode stvaranja domaćih prvih kapitala: porez, pljačka imanja, monopol spoljne trgovine, mito i zelenaški interes. Kao glavni nosilac ovih metoda bio je knez Miloš i njegovi ljudi, tako da je knez Miloš za kratko vreme od seoskog sluge postao jedan od najvećih bogataša na Balkanu. Državna kasa i kneza Miloša bile su jedno isto, tako da sve što se ubiralo na ime poreza i drugih dažbina išlo je u ruke kneza Miloša. Za njega se zna da je oduzimao imanja, vodenice, kuće, raseljavao čitava sela, primao mito i trgovao, bilo sam bilo u ortakluku sa drugima. Evo kako opisuje jednu trgovinu kneza Miloša sa Mišom Anastasijevićem M.Milićević, veliki prijatelj dinastije Obrenovića: „ Knez da Miši i neku svoju hranu, koju je imao od desetka, da je spusti na Dunav i da je proda, jer je dole bilo ogodno (oskudica) hrane. Miša spusti lađu u Vidin, gde je bila glad. Prvo pokloni jednu lađu hrane sirotinji za zdravlje kneza Miloša, pa zatim nekoliko druge lađe proda po vrlo dobru cenu. Posle siđe i u druge varoši do Galca i svu hranu proda ne može bolje biti. Iz Galca vraćajući se morao je nositi novce na saonicama, toloko ih je uzeo za hranu“.

Za ovaj novac Anastasijević je zakupio "tri miljuna oka" soli u Vlaškoj koje je kasnije u Srbiji rasprodao i na tome postigao velike zarade. Za ove usluge Miloš Anastasijević je dobio velike kredite i bio dugo njegov ortak.

Miša Anastasijević je zahvaljujući monopolu prodaje soli stekao ogromno bogatstvo tako da je imao na Dunavu 74 lađe i 500 ljudi koji su vršili različite poslove. Godine 1865. njegovo se imanje cenilo na 1.500.000 dukata.

Veliki izvor bogaćenja bili su i kuluci. Seljaci su morali da rade po nekoliko dana u nedelji svome knezu ne dobijajući za to nikakvu platu, pa čak su radili na svojoj hrani. Radili su razne poslove. Evo jedan primer kuluka na imanju prote Mateje Nenadovića.1005 seljaka „ okopali su, obrali i sabrali 65 vreća kukuruza u težini 2.080 oka; pšenicu požnjeli, uredili i sakupili 2.088 oka; krupnik i zob poželi, uredili i sakupili 800 oka; šljiva nakupili 170 kazana; nakosili i sadenuli 16 plasti sena; uredili vinograd 27 motika; urovili prošća oko kuće 1.160. U Vrelu oziratili i sabrali pšenice 780 oka“. Kuluk se zadržao dosta dugo i bio težak teret za seljake, a moćno sredstvo bogaćenja. Sam kuluk je jedna vanekonomska mera svojstvena najviše feudalnom načinu nproizvodnje, ali ako se proučava razvitak kapitalizma kod nas ustanoviće se da su se feudalni metodi eksploatacije mnogo koristili u početku razvitka kapitalizma i često isprepletali sa kapitalističkim oblikom eksploatacije. Istina, to nije slučaj samo kod nas već i sa drugim zemljama koje su pošle na put kapitalizma u XIX veku na pr. sa Nemačkom, Rusijom i dr.

Naročito je moćno sredstvo u proletarizaciji seljaštva bilo zelenaštvo. Vremenski, kao metod stvaranja prvih kapitala, ono se javlja docnije, onda kada robna proizvodnja i razvitak kapitalističkih odnosa počinju da razaraju naturalnu proizvodnju porodičnih zadruga i deluje na raspad velikih kućnih zadruga. Seljaku je bilo potrebno dosta novca, a kako ih nije mogao dobiti od svoje naturalne privrede morao se zaduživati. Kamate su bole vrlo visoke, penjale su se na 50% pa i više.Kao drastičan primer istoričari navode ovakve slučajeve: jedan dužnik je za dug od 40 dukata platio u roku od tri godine 140 dukata. Drugi je za 130 dukata platio za godinu i po dana 310 dukata. Interesantno je da se za zelenaštvo često koristio državni novac. Bogati seljaci i birokratija, koja se stvarala, uzimali su sami novac na kredit od države uz 6 %, a davali po daleko višoj stopi i na razlici između plaćene i primljene kamate zarađivali ogromne sume. Jednom zaduženi seljak teško se mogao izvući kandži zelenaša i najčešće se dug likvidirao prodajom seljačkih imanja na licitaciji.

Ovaj kratak prikaz nastanka prvih kapitala jasno pokazuje da je nasilje igralo veliku ulogu u razvitku kapitalizma. Makoliko se buržoazija trudila da drukčije prikaže postanak bogatstva na „ pošten „ način, ili kao naklonost sreće darovitim ljudima, ipak istorijske činjenice govore da su svugde prvi kapitali postignuti pljačkom, prevarom i oduzimanjem imanja neposrednih proizvođača pretvarajući ih u najamne radnike.

Za narode država koje su odvano prošli kroz ovu priču, to je samo istorija. Jedna od lekcija obaveznog istorijskog štiva. Međutim, za nas i za narode koji su bili putnici u drugom vozu, onom koji je u jednom istorijskom trenutku krenuo slepim kolosekom, ovo je film u kome ne stoji poruka: svaka sličnost sa stvarnim današnjim događajima je slučajna. Jer slučaja nema. Mali eksperiment sa zamenom nekih naziva pojmova, zbog činjenice da su se u međuvremenu, batrganjem kroz socijalizam, termini malo promenili, ništa neće promeniti suštinu i umanjiti aktuelnost priče. Nekada seljak, danas će radnik - samoupravljač iz privatizovanog, propalog, uništenog preduzeća postati najamni radnik. Nekada samo zemlja, danas i zemlja i fabrike predmet su razvlašćivanja. Zelenaši se danas nazivaju bankarima, knez Miloš je predsednik koji je voleo i nas i njegovi naslednici, ortaci su stranački lideri, plemići i bogati seljaci – ministri i kontroverzni biznismeni, birokratija - političari, kuluk – rad kod nadolazeće buržoazije... I tako redom. Nova postavka iste predstave, sa aktuelnim glumcima u starim ulogama.

Korišćen izvor: Šta je kapital, S. Popović, Rad Beograd, 1952

Koordinate za identifikaciju i razumevanje političko-ekonomskih pojava i procesa u Srbiji

Ako možete, isključite: udarne vesti i naslovne strane, dnevne političko – ekonomske i druge estradne informacije, izjave i intervjue predstavnika vlasti, opozicije, njihovih samozvanih eksperata i analitičara diletanata, iscenirane afere, obećanja i mere sa rokom upotrebe nepasterizovanog svežeg mleka, poturene sukobe i međunarodne probleme u kojima Srbija igra glavnu ulogu, zatvorite oči i pokušajte da sebe i svoje bližnje prošetate kroz ovaj prostor u proteklih 20 godina . Simplificirajte konfuzno i haotično okruženje i pokušajte da pronađete nit koja povezuje svaku godinu, mesec i protekli dan.
Uspete li u tome, neznatnim mentalnim naporom shvatićete da je u Srbiji već 20 godina na sceni:

Glavni proces:
SUROGAT (ILI NASTAVAK) PRVOBITNE AKUMULACIJE KAPITALA

Sporedni proces (kao uslov i pokriće za glavni proces):
urušavanje ugleda države i uloge njenih institucija (političkih, ekonomskih), hiperinflacija i ostale prevare, razbijanje porodice kao osnovne ćelije društva, raspad sistema vrednosti, etika i moral teret za svakoga ko ih upražnjava, vulgarizacija i estrada, unutrašnji sukobi izazivani i po vertikali i po horizontali, ratovi i krize izazivane i konstantno podgrejavane u okruženju...

Glavni cilj:
preraspodela društvenog bogatstva i moći, transformacija društvene i državne svojine u privatnu, kapitalistički sistem sa već poznatom buržoaskom klasom.

Sporedni cilj:
pretvaranje najširih slojeva u osiromašenu najamnu radnu snagu. (Javno se prikazuje kao kolateralna posledica sporednog procesa, za koji su, naravno, drugi krivi).

Da su:
Glavni izvođači:
političke stranke, njihovi lideri i odabrani članovi, narodnom voljom raspoređeni u ministarstva, njene agencije i javna preduzeća...

Izvođači na terenu – logistika:
DB( BIA), policija, vojska, državan uprava i lokalna samouprava, pravosuđe, uprava prihoda, carina, narodna i druge banke u igri ili izbačene iz igre, Javni i drugi servisi... crkva...

Instrumenti za upravljanje procesima:
izborni sistem, zakoni, fiskalna, monetarna i poreska politika, privatizacija, stečajevi, likvidacije...

Korišćene veštine:
laž, arogancija do nivoa bezobrazluka, cinizam, mešanje uzroka i posledice, izjednačavanja žrtve i dželata, omiljena- zamena teza...

Karakteristike procesa:
brutalan i krvav, destruktivan, licemeran, haotičan i konfuzan, ubija svaku nadu i perspektivu... ( samo za one koji nisu u grupi izvođača ).

Da je:
Predmet interesovanja:
društveno bogatstvo države Srbije i država iz okruženja. Samo materijalne vrednosti. Srbi u okruženju i njihova sudbina samo izgovor za imperijalističke težnje.

Početak procesa:
1989. god.

Trajanje procesa:
još traje

Kraj procesa:
nepoznat

Autor scenarija:
S. Milošević i porodica, dvorska kamarila i SPS.

P.S.
Tantijeme od autorskog prava uredno se isplaćuju autorima i naslednicima, a račun još uvek ispostavlja narodu.

Ekonomska nauka na nivou estrade - ili jalove varijacije na zadate teme

Ima li u ekonomiji pravog i valjanog odgovora na pitanje: Šta da se radi? Ako se prethodno ne zapita i ne nađe odgovor na pitanja: Ko, Gde, Kada, Kako, Zašto?

Ova igra reči neka nas u fazi mentalne gimnastike, za ono što sledi, podseti da je zadnje dve decenije Srbija zemlja igara, kako nam se sada čini, bez granica!

U njoj se na smenu, ili uporedo, u parovima igraju: rat i mir, patriote i izdajnici, verujući i ateisti, stari i mladi, nepismeni i pismeni, radnici i neradnici, optimisti i pesimisti, vlast i opozicija, partijci i frakcionaši, istok i zapad, sever i jug, državno i društveno sa privatnim, bujice laži i neumrle istine, samozvani eksperti i angažovani analitičari, organizovani sa neorganizovanim kriminalom, lopovi i oni koji to još nisu... Naravno, spisak nije konačan, ali za podsećanje dovoljan.

U toj srpskoj beskonačnoj igri, pobednici i poraženi se smenjuju, pobeđivao je rat ali mu ni mir nije ostajao dužan, patriote i izdajnici prate godišnja doba da bi se smenjivali na tronu, i tako redom...

Konačni pobednici u ovom domaćem „mnogoboju“ još uvek nisu poznati, bez obzira na utisak publike, u licu naroda, da su jedni, na maglovitom cilju, izvesniji od drugih.

No, jedna igra, započeta kada su se druge razigrale, na jednoj takmičarskoj strani beleži nesumnjive, nesporne, očigledne, opipljive, konstantne i sve veće pobede! Igra siromašnih i bogatih! Sve siromašnijih i sve bogatijih! Ona se igra bez prekida i zastoja, a sva druga nadmetanja možemo razumeti kao kvalifikaciona za nju, kao crvenu nit koja ih sve povezuje.

Da se i ovaj tekst, kao bezbroj drugih, ne bi pretvorio u puko estradno ekonomsko razigravanje, van aktuelne društvene stvarnosti i bez kontakta sa pitanjem na početku, aktueliziraćemo ga novom igrom reči, bez konkurencije najčešće korišćenih od 200 trivijalnih koje predstavljaju obavezni fond prosečnog stanovnika Srbije, rečima koje su alfa i omega za naše živote i onoga što se u njima dešavalo i dešava. POLITIKA I EKONOMIJA, EKONOMIJA I POLITIKA, u ovom slučaju, sa veznikom, redosled nije bitan. Međutim, u nešto drugačijem gramatičkom kontekstu, videćemo, redosled ovih izraubovanih pojmova daje im suštinski drugo značenje i njihovo korelativno posmatranje, možda, otvara paket mudrosti koji nam može pomoći da odgovorimo na mnoga pitanja.

POLITIČKA EKONOMIJA I EKONOMSKA POLITIKA, dobro poznate, ali zaboravljene ili vulgarizovane u izvornom tumačenju i primeni, ekonomske kategorije. Prva kao društvena i ekonomska nauka koja istražuje objektivne zakone koji regulišu društvenu proizvodnju, tj. proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju na različitim stupnjevima društvenog razvoja, druga kao sveukupnost mera kojima se organizovano deluje na privredna kretanja odnosno na proces društvene reprodukcije i koja se zasniva na datim okolnostima i uslovima od kojih zavisi privredni razvoj, privredni život odnosno društvena proizvodnja jedne zemlje.

Da se ne može govoriti o merama, ciljevima, zadacima i vrstama razumne ekonomske politike a da se ne izuče i objasne zakoni savremene društvene proizvodnje i njene političke nadgradnje i ona ne stavi u njihov kontekst, poznato je prosečno uspešnim polaznicima ekonomskih studija, ali ne i njihovim profesorima, ekspertima i analitičarima, učesnicima okruglih i drugih stolova!

Zapravo, da bismo prestali da bauljamo i spotičeno se u praksi, u radu, to prvo moramo učiniti u teoriji, u priči. Ugledni propagatori političko – ekonomske misli moraju prestati da se ponašaju kao da su u cirkusu. A u njemu, jedni stupidnim pošalicama na račun naše bede, moralne i materijalne, zabavljaju narod, kao klovnovi, drugi, kao akrobate, tupe noževe bacaju na sliku vlade, premijera, ministara, od čega samo prosečnom srbinu zastaje dah. Utrkuju se ko će da bude zabavniji narodu i korisniji vlasnicima cirkusa, bilo kao klovnovi bilo kao bacači tupih noževa. Niko od njih da uokviri priču, da zada temu ili teme, da odredi koordinate, a koordinatama trasu.

Dakle, poštovani profesori i eksperti, umesto na tezge krenite u edukaciju, viđeni analitičari, umesto mikrofona latite se knjige! mala ŠKOLA (POLITIČKE) EKONOMIJE, Mr. Dilbera Dilkića otvara Vam vrata!